Kao adventistički hrišćani mi verujemo da je Biblija jedino merilo vere i života, a da svaka doktrina i svako verovanje otkriva ljubav našeg Gospoda. U njoj srećemo Ličnost sa bezuslovnom ljubavlju i predanjem koje se u ljudskoj istoriji ne može ničim uporediti. Priznajući da je On, koji je ovaploćenje istine, beskonačan, mi ponizno priznajemo da još uvek postoje mnoge istine koje treba otkriti.
Svesni smo svoga duga prema bogatim biblijskim istinama koje smo primili od hrišćanske crkve. Iskreno cenimo plemeniti niz svedoka – kao što su Viklif (Wycliffe), Hus (Huss), Luter (Luther), Tindal (Tyndale), Kalvin (Calvin), Knoks (Knox), i Vesli (Wesley) – čije je napredovanje u novoj svetlosti povelo Crkvu napred – ka potpunijem razumevanju Božjeg karaktera. To razumevanje uvek je napredno. „A put je pravednički kao svetlo videlo, koje sve većma svetli dok ne bude pravi dan.” (Priče 4,18) Ipak, kad god otkrijemo nove fasete Božjeg otkrivenja, one će ostati u savršenom skladu sa jedinstvenim svedočanstvom Svetoga pisma. Duboko verujemo da se sve doktrine, pravilno shvaćene, usredsređuju na Njega – Put, Istinu i Život – i da su zato veoma važne. Doktrine određuju definiciju karaktera Boga kome služimo. One tumače događaje, kako prošle tako i sadašnje, oživljavajući osećanje za mesto i svrhu, cilj u kosmosu. One opisuju Božje ciljeve, namere u toku Njegovog delovanja. Doktrine su vodič za hrišćane, unoseći stabilnost tamo gde bi se inače pojavila neuravnotežena iskustva, ugrađujući sigurnost u društvo koje poriče apsolutnosti. Doktrine hrane ljudski um i postavljaju ciljeve koji nadahnjuju hrišćane i motivišu ih da se staraju o drugima. Doktrina – u čijem se središtu nalazi Hristos – vrši tri očigledne funkcije: prvo, ona izgrađuje Crkvu, drugo, čuva istinu, i treće, objavljuje Jevanđelje u svom njegovom bogatstvu. Prava doktrina ne pokreće samo veru – ona zahteva i akciju. Uz Svetoga Duha hrišćanska verovanja postaju dela ljubavi. Pravo poznavanje Boga, Njegovog Sina i Svetoga Duha je „znanje koje spasava”.
KO JE BOG?
Bog je ljubav, sila i divota – a Bog je i tajna. Njegovi putevi su daleko izvan naše moći poimanja, ali On uvek je uvek blizu nas. Bog je beskonačan a ipak prisan, troje a ipak jedno, sve zna a ipak oprašta. Provešćemo večnost zauvek negujući i produbljujući odnos sa Bogom Ocem, Sinom i Svetim Duhom.
Uprkos razdvojenosti koju izaziva greh, Bog je sebe otkrio na mnogo načina. Biblija je priča o Bogu koji teži da se ponovo poveže sa svojom decom i to je glavni način koji Bog koristi da nas dosegne. Kao mozaik pisaca, stilova i perspektiva, Biblija otkriva Boga koji je uvek kreativan, uvek strpljiv i uvek teži da obnovi naš odnos s Njim. Iako su je pisali obični ljudi, ona posredstvom Duha prodire do naših srca, otvara naše oči i ubeđuje nas da živimo za Njega. Bog Otac nas je dosegao na najdramatičniji način kroz svog Sina Isusa, koji je izabra da postane jedan od nas. Rođen kao čovek da bismo mi mogli biti rođeni u Duhu, Isus nam je pokazao Božju ljubav i karakter. Ono što mi ne bismo mogli da uradimo za nas same, On je uradio za nas, plaćajući cenu za naše grehe, umirući umesto nas da bismo mi mogli da živimo zauvek. On je pobedio smrt kroz vaskrsenje, i obećao da će se vratiti da nas povede kući. U međuvremenu, Bog nas nije ostavio same. Sveti Duh je tu da nas teši, vodi i preobražava da bismo živeli kao svedoci Božje ljubavi. Isti Duh koji je nadahnjivao proroke i opunomoćio Isusa, koji je oblikovao Bibliju i stvorio ovaj svet, osposobljava i opunomućava svakog od nas. Duh aktivira „telo Hristovo“, Crkvu, kroz duhovne darove i ponizan stav službe i saosećanja.
Sveto Pismo, Staroga i Novog zaveta je pisana Božja reč data božanskim nadahnućem preko svetih Božjih ljudi koji su govorili i pisali onako kako ih je pokretao Sveti Duh. U ovoj Reči Bog je poverio čoveku znanje potrebno za spasenje. Sveto Pismo je nepogrešivo otkrivenje Negove volje. Ono je merilo karaktera, ogled iskustva, autoritativni tumač doktrina i pouzdana zabeleška o Božjim delima u istoriji. (Psalam 119,105.; Priče 30,5.6.; Isaija 8,20.; Jovan 17,17.; 1. Solunjanima 2,13.; Jevrejima 4,12.; 2. Timotiju 3,16.17.; 2. Petrova 1,20.21.;)
Postoji jedan Bog:Otac, Sin i Sveti Duh, zajednica tri lica iste večnosti. Bog je besmrtan, svemoćan, sveznajuć, iznad svega i svuda prisutan. On je beskonačan i prevazilazi moć ljudskog shvatanja, ali ipak poznat preko otkrivanja o Sebi. On je večno dostojan da Ga sva stvorenja poštuju, obožavaju i da Mu služe.(5. Mojsijeva 6,4.; Matej 28,19.; 2. Korinćanima 13,14.; Efescima 4,4-6.; 1. Petrova 1,2.; 1. Timotiju 1,17.; Otkrivenje 14,7.)
Bog večni Otac je tvorac, Vrelo, Održavalac i Vladar celokupnog stvaranja. On je pravedan i svet, milostiv i pun milosrđa, spor na gnev i obilan nepokolebljivom ljubavlju i vernošću. Osobine i sila koje su se pokazali u Sinu i Svetom Duhu takođe su otkrivenje Oca.(1. Mojsijeva 1,1.; 2. Mojsijeva 34,6.7.; Jovan 3,16.; 14,9.; 1. Korinćanima 15,28.; 1. Timotiju 1,17.; 1. Jovanova 4,8.; Otkrivenje 4,11.)
Bog večni Sin ovaploćen je u Isusu Hristu. Kroz Njega je sve stvoreno, Božji karakter je otkriven, izvršeno spasenje ljudskog roda i sud svetu. Za svu večnost živi Bog postao je i čovek Isus Hristos. Začet je Svetim Duhom i rodila ga Ga je devojka Marija. Živeo je i iskusio iskušenja kao ljudsko biće, ali je savršenim primerom pokazao Božju pravednost i ljubav. Svojim čudima On je otkrio božansku silu i umro na krstu za naše grehe i umesto nas, vaskrsnuo je iz mrtvih i vazneo se na Nebo da u nebeskoj svetinji vrši službu za nas. Doći će opet u slavi da konačno oslobodi svoj narod i obnovi sve tvari.(Luka 1,35.; Jovan 1,1-3.14.; 5,22.; 10,30.; 14,1-3.; Rimljanima 6,23.; 1. Korinćanima 15,3.4.; 2. Korinćanima 5,17-19.; Kološanima 1,15-19.; Jevrejima 2,9-18.; 8,1.2.; Filibljanima 2,5-11.)
Bog večni Duh bio je aktivan sa Ocem i Sinom prilikom stvaranja, utelovljenja i otkupljenja. On je nadahnjivao pisce Svetog Pisma. On je ispunjavao Hristov život silom. On privlači i ubeđuje ljudska bića. a one koji se odazovu, obnavlja i preobražava u Božji lik. Poslat od Oca i Sina da bude stalno sa Njegovom decom, On daje duhovne darove Crkvi, opunomoćuje je da svedoči za Hrista, i u skladu sa Svetim pismom, uvodi je u svaku istinu. (1. Mojsijeva 1,1.2.; Luka 1,35.; 4,18.; Jovan 14,16-18.26.; 15, 26.27.; 16,7-13.; Dela 1,8.; 10,38.; 2. Korinćanima 3,18.; Efescima 4,11.12.; 2. Petrova 1,21.)
MI VERUJEMO DA BOG STVARA
Od neurona do nebule, od DNK do udaljenih galaksija, mi smo okruženi čudima. Ipak, lepota je narušena.
Prva knjiga Mojsijeva nam govori da je Bog pun ljubavi razdvojio svetlost od tame i kopno od vode, pokrećući život i oblikujući prvog čoveka od zemlje. Prva knjiga Mojsijeva opisuje Božju radost i zadovoljstvo u Stvaranju – kako se uvek iznova oduševljava što je svako novo stvorenje „dobro“. Zemlja je procvetala u savršenoj harmoniji, koju je čuvao ljudski rod. Bog je proslavio svoje delo oglašavajući sedmični praznik, Subotu, dan odmora kada se treba sećati naše veze sa našim Stvoriteljem. Bog je dizajnirao čovečanstvo da odražava Njegovu slavu i svakog od nas da odjekuje jedinstvenim aspektom Njegove ličnosti i karaktera. Um, telo i duh, mi mislimo, živimo i razmišljamo. Zaprepašćujuća komponenta? Sloboda. Mi Bogu dugujemo to što dišemo, a ipak, On nam je dao slobodu da biramo – osobinu koja je bila rizik za katastrofu. Vešta laž je prouzrokovala da prvi ljudi posumnjaju u Božju ljubav i dostojnost poverenja. Strah, zavist i ravnodušnost su uskoro ranili ovaj svet. Razdvajajući nas od Boga, greh je iskrivio sve što je bilo dobro. Srca su se pobunila. Tela su propadala. Odnosi su se kvarili. Nismo mogli sami da dosegnemo Boga; Bog je morao da dođe do nas. Bog je to i uradio, šaljući svog Sina da ponovo izgradi porušen odnos između Neba i Zemlje. Bog je poslao svog Duha da popravi unakažen lik Božji u nama. Taj Duh nas opunomoćava da dosegnemo druge, pokazujući ljubav i predstavljajući našeg Spasitelja i Stvoritelja ovom propalom svetu za koji mi imamo poziv da ga popravimo.
Bog večni Duh bio je aktivan sa Ocem i Sinom prilikom stvaranja, utelovljenja i otkupljenja. On je nadahnjivao pisce Svetog Pisma. On je ispunjavao Hristov život silom. On privlači i ubeđuje ljudska bića. a one koji se odazovu, obnavlja i preobražava u Božji lik. Poslat od Oca i Sina da bude stalno sa Njegovom decom, On daje duhovne darove Crkvi, opunomoćuje je da svedoči za Hrista, i u skladu sa Svetim pismom, uvodi je u svaku istinu.(1. Mojsijeva 1,1.2.; Luka 1,35.; 4,18.; Jovan 14,16-18.26.; 15, 26.27.; 16,7-13.; Dela 1,8.; 10,38.; 2. Korinćanima 3,18.; Efescima 4,11.12.; 2. Petrova 1,21.) Bog je tvorac svega. On je u svetom pismu otkrio verodostojan izveštaj o svojoj stvaralačkoj delatnosti. Za šest dana Gospod je stvorio “nebo i zemlju”, sva bića na Zemlji i počinuo sedmog dana te prve sedmice. Na taj način On je uspostavio Subotu kao večnu uspomenu na svoje završeno stvaralačko delo. Prvi čovek i žena stvoreni su po Božjem obličju kao kruna stvaralačkog dela. Čoveku je data vlast nad svetom, ali i odgovornost da se brine o njemu. Kada je stvaranje sveta bilo završeno, svet je bio “veoma dobar” spreman da objavljuje Božju slavu.(1. Mojsijeva 1,2.; 2. Mojsijeva 20,8-11.; Psalam 19,1-6.; 33,6.9.; 104; Jevrejima 11,3.)
Čovek i žena stvoreni su po Božjem obličju sa individualnošću, sa mogućnošću i slobodom mišljenja i delovanja. Iako su stvoreni kao nezavisna bića, svaki čovek je nedeljiva celina tela, duha i duše, koja zavisi od Boga za život, disanje i sve ostalo. Kada su postali neposlušni Bogu, naši prvi roditelji su poricali svoju zavisnost od Njega, odvojili se od Boga i pali sa svoga visokoga položaja. Božji lik u njima bio je pokvaren i oni su postali podložni grehu. Njihovi naslednici učestvuju u ovoj paloj prirodi i njenim posledicama. Oni su rođeni sa slabostima i sklonostima ka zlu. Međutim, Bog je u Hristu pomirio svet sa sobom i svojim Duhom obnavlja smrtnike koji se kaju u lik njihovog Tvorca. Stvoreni na slavu Bogu, oni su pozvani da Ga vole, da vole jedni druge i vode brigu o svojoj životnoj sredini.(1. Mojsijeva 1,26-28.; 2,7.15.; 3; Psalam 8,4-8.; 51,5.10.; Dela 17,24-28.; Rimljanima 5,12-17.; 2. Korinćanima 5,19.20.; 1. Jovanova 4,7.8.11.20.)1,2.; 1. Timotiju 1,17.; Otkrivenje 14,7.)
MI VERUJEMO DA BOG SPASAVA
Ljubav. Harmonija. Savršenstvo, Nekada su sva stvorenja pevala istu pesmu slave.
Disharmonija je buknula kad je nekada savršeno biće zloupotrebilo svoju Bogom danu slobodu. Sotona „klevetnik“ izabrao je samoljublje i klevetu nad istinom i ljubavlju. Sotona je tvrdio da Bog nije pravičan, da je strog i da kontroliše, lišavajući druge onoga što zaslužuju. Sotonina obmana je ubedila trećinu nebeskih anđela, koje je Bog zbacio s Neba. Sotona je tražio vladavinu nad našom planetom kad je prevario prvi par, Adama i Evu, navodeći ih da posumnjaju u Božju dostojnost poverenja i ljubav. Taj prvi greh je iskrivio Božji lik u nama, okrećući ovaj svet ka samom sebi i preteći samouništenjem. Ceo svemir je posmatrao kakva će biti Božja reakcija na sotonine optužbe. Ova „velika borba“ između dobra i zla nad Božjim karakterom nastavlja da besni, ali Isus, Božji Sin, još je pre dve hiljade godina postavio centralno pitanje kad je umro za ljudski rod. Koliko je jaka Božja ljubav? Isusova samopožrtvovana smrt je pokazala da je Bog voljan da plati neprocenjivu cenu za naše grehe. Njegova žrtva je razotkrila istinski užas greha i razjasnila da se Bogu može verovati. Po čemu je Isusova smrt bila nešto toliko drugačije? Zato što je Isus živeo savršenim životom u kome je svako od nas podbacio i umro je smrću kojom mi zaslužujemo. Posledica: Mi možemo da živimo za Njega, sada i u večnosti. Isusova žrtva nas miri sa savršenim Bogom dok preobražava naša srca. Sveti Duh nam ukazuje na našu potrebu za Bogom i uverava nas da smo spaseni i da nam je oprošteno. Duh piše novi tekst u našim srcima, opunomoćujući nas da živimo u slobodi, službi drugima i radosti. Bog se prema nama postavlja kao da nikad nismo zgrešili, nikad posumnjali, nikad krenuli nekim našim putem. Taj isti Isus koji je savladao demone tokom svog života, svojom smrću je objavio pobedu nad svim zlim silama. Isusovo vaskrsenje je garancija da će i sama smrt biti uništena. Naš novi život u Isusu nas oslobađa od straha od smrti sramote naše prošlosti. Dok se povezujemo sa Isusom, Sveti Duh smiruje naša srca i preobražava našu perspektivu. Naš duhovni život se razvija dok pričamo s Bogom, dok razmišljamo o Njegovoj Reči, dok s drugima delimo našu veru i slavimo Boga kroz muziku i druženje.
Ceo ljudski rod obuhvaćen je velikom borbom između Hrista i sotone u odnosu na Božji karakter, Njegov zakon i Njegovu vladavinu nad svemirom. Ovaj sukob nastao je na nebu kada je jedno stvoreno biće, obdareno slobodom izbora, u samouzvišenju uvelo duh pobune u ovaj svet i navelo na greh Adama i Evu. Ovaj čovekov greh imao je za ishod izopačenost Božjeg obličja u ljudskom rodu, metež u stvorenom svetu i njegovo konačno uništenje u vreme potopa celog sveta. Posmatran od svih stvorenih bića, ovaj svet postao je poprište sveopšteg sukoba iz koga će Bog ljubavi na kraju izaći opravdan. Da bi pomogao svome narodu u ovoj borbi, Hristos šalje Svetog Duha i odane anđele da ga vode, zaštite i podupru na putu spasenja.(1. Mojsijeva 3; 6-8; Isaija 14,12-14.; Jezekilj 28,12-18.; Rimljanima 1,19-32.; 5,12-21.; 8,19-22.; 1. Korinćanima 4,9.; Jevrejima 1,14.; 2. Petrova 3,6.; Otkrivenje 12,4-9.)
U Hristovom životu savršene poslušnosti Božjoj volji, u Njegovoj patnji, smrti i vaskrsenju Bog je dao jedino sredstvo pomirenja za ljudski greh, tako da oni koji verom prihvate ovo pomirenje mogu imati večni život, a celokupno stvaranje može bolje razumeti Tvorčevu bezgraničnu i svetu ljubav. Ovo savršeno pomirenje opravdava pravedost Božjeg zakona i milostivost Njegovog karaktera; jer ovo dvoje osuđuju naš greh i daju nam oproštenje. Hristova smrt je zamena i otkupljenje koje vrši pomirenje i preobražaj. Hristovo vaskrsenje objavljuje Božju pobedu nad silama zla, a onima koji prihvataju pomirenje daje čvrsto obećanje o konačnoj pobedi nad grehom i smrću. Ono objavljuje dostojanstvo Gospoda Isusa Hrista pred kojim će se saviti svako koleno na Nebu i na Zemlji.(Isaija 53; Jovan 3,16.; 1. Korinćanima 15,3.4.20-22.; 2. Korinćanima 5; 1. Petrova 2,21.22.)
U beskrajnoj ljubavi i milosti Bog je učinio Hrista, koji nije znao za greh, grehom za nas, tako da u Njemu možemo biti učinjeni Božjom pravdom. Vođeni Svetim Duhom mi osećamo svoju potrebu, priznajemo svoju grešnost, kajemo se zbog svojih prestupa, i upražnjavamo veru u Isusa kao Gospoda i Hrista, kao Zamene i Primera. Ova vera koja prima spasenje dolazi preko božanske sile Reči i dar je Božje milosti. Kroz Hrista mi smo opravdani, usvojeni kao Božji sinovi i kćeri i oslobođeni od vlasti greha. Nanovo smo rođeni i posvećeni Duhom; Duh obnavlja naše umove, upisuje Božji zakon ljubavi u naša srca i mi dobijamo silu da živimo svetim životom. Time što ostajemo u Njemu, postajemo sudeonici u božanskoj prirodi i imamo jemstvo spasenja sada i na sudu.(Jezekilj 36,25-27.; Luka 17,5.; Marko 9,23.24.; Jovan 3,16.; 16,8.; Rimljanima 3,21-26.; 5,6-10.; 10,17.; 8,1-4.; 12,2.; 2. Korinćanima 5,17-21.; Jevrejima 8,7-12.; Kološanima 1,13.14.; Efescima 2,5-10.; Galatima 1,4.; 3,13.14.; 4,4-7.; Titu 3,3-7.; 1. Petrova 2,21.22.; 2. Petrova 1,3.4.)
Svojom smrću na krstu Isus je trijumfovao nad silama zla. Onaj koji je pokorio demonske duhove tokom svoje zemaljske službe, slomio je njihovu moć i učinio njihovu konačnu propast izvesnom. Isusova pobeda daje nam pobedu nad zlim silama koje nas i dalje žele nadzirati dok hodamo s Njim u miru, radosti i sigunosti Njegove ljubavi. Sada Sveti Duh prebiva u nama i daje nam silu. Stalno posvećeni Isusu kao našem Spasitelju i Gospodu, oslobođeni smo tereta naših prošlih dela. Više ne živimo u tami, strahu od zlih sila, neznanju i besmislenosti našeg prethodnog načina življenja.(Psalam 1,1.2.; 23,4.; 77,11.12.; Matej 20,25-28.; Luka 10,17-20.; Jovan 20,21.; Rimljanima 8,38.39.; 2. Korinćanima 3,17.18.; Jevrejima 10,25.; Filibljanima 3,7-14.; Efescima 5,19.20.; 6,12-18.; Galatima 5,22.25.; Kološanima 1,13.14.; 2,6.14.15.; 1. Solunjanima 5,16-18.23.; 2. Petrova 2,9.; 3,18.; 1. Jovanova 4,4.)
MI VERUJEMO DA BOG ŽIVI U NAMA
Isus je svojim sledbenicima poverio veličanstvenu misiju: da govore ovom svetu o Njegovoj ljubavi i Njegovom obećanju da će se vratiti.
Njegovi sledbenici bi trebali da vole druge ljude kao što je On njih voleo. Poveravanje ljudima svoje poruke bio je smeo i rizičan potez. Ali čak iako je Bog znao da će Ga ljudi često izneveriti pa čak i izvrnuti Njegovu istinu, On je želeo da radi sa nama. Rizik je bio vredan nagrade. Kao zajednica Isusovih sledbenika, Crkva je pozvana i nadahnuta da deluje kao On: nesebično služeći drugima, oslanjajući se na Boga za snagu, upijajući Božju Reč i govoreći svetu o Božjoj ljubavi. Muškarci i žene, bogati i siromašni, ljudi različitog porekla ili nacionalnosti su jednaki u Isusu. U ovakvoj Crkvi oni podržavaju i ohrabruju jedni druge kroz zajednički provedeno vreme u slavljenju Boga i proučavanju Biblije. Hrišćani slave Isusov zavet sa njima kroz ceremoniju Gospodnje večere, sećajući se Isusovog primera službe i žrtve. Crkva proslavlja spasenje svakog člana kroz ritual krštenja uranjanja u vodu. Članovi Crkve delovi „tela Hristovog“. Isus je obećao da će sve što je On učinio na Zemlji biti dovršeno kroz Njegovu Crkvu. Da, mi smo bledi odraz savršenstva našeg Spasitelja, ali Isus je još uvek glava Crkve. Uprkos našim nesavršenostima, Njegovom blagodaću i silom Njegove žrtve otkupljenja, mi ćemo biti divna nova stvorenja. U poslednjim danima ovog sveta, kad je većina Božje poruke zanemarena i odbačena, Bog nas zove da se setimo pečata Njegove istine. Knjiga Otkrivenje nam govori o tri anđela poslata na Zemlju sa poslednjom porukom nade i upozorenja. Njihova priča simbolizuje Božju poruku ljudima za kraj vremena. Sveti Duh osposobljava svakog od nas našim ličnim duhovnim darovima i veštinama da pokazujemo Božju ljubav i snažimo druge. Od učenja i propovedanja do ohrabrivanja i prorokovanja, taj Duh je Crkvu snabdeo svakim darom koji joj je potreban da dovrši delo koje joj je povereno.
Crkva je zajednica vernika koji priznaju Isusa Hrista za Gospoda i Spasitelja. Nastavljajući za Božjim narodom iz starozavetnog doba, mi smo pozvani iz sveta; i skupljamo se radi bogosluženja, bratske zajednice, proučavanja Božje Reči, proslavljanja Večere Gospodnje, službe celom ljudskom rodu i objavljivanja Jevanđelja celom svetu. Crkva dobija svoje ovlašćenje od Hrista koji je utelovljena Reč iz Svetoga pisma koje je pisana reč. Crkva je Božja porodica. Usvojeni od Njega, njeni članovi žive utemeljeni na Novom zavetu. Crkva je Hristovo telo, zajednica vere čija je glava sam Hristos. Crkva je nevesta za koju je Hristos umro da bi mogao da je posveti i očisti. Prilikom svog pobedonosnog dolaska On će staviti preda se slavnu Crkvu, verne svih vekova, otkupljenu Njegovom krvlju; bez mane ili mrštine, svetu i bez mrlje.(1. Mojsijeva 12,3.; Matej 28,19.20.; 16,13-20.; 18,18.; Dela 7,38.; Efescima 1,22.23.; 2,19-22.; 3,8-11.; 4,11-15.; 5,23-27.; )
Vaseljenska crkva sastavljena je od svih koji istinski veruju u Hrista, ali u poslednje vreme široko rasprostranjenog otpada, jedan ostatak bio je pozvan da izađe da drži Božje zapovesti i veru Isusovu. Ovaj ostatak objavljuje dolazak sudnjeg časa, propoveda spasenje u Hristu i oglašava približavanje Njegovog drugog dolaska. Ovo objavljivanje simbolički je predstavljeno sa tri anđela iz Otkrivenja 14. glave; to se podudara sa delovanjem suda na nebu i ima za posledicu delo pokajanja i reforme na Zemlji. Svaki vernik je pozvan da lično učestvuje u ovom svedočenju po celom svetu.(2. Korinćanima 5,10.; 1. Petrova 1,16-19.; 2. Petrova 3,10-14.; Juda 3,14.; Otkrivenje 12,17.; 14,6-12.; 18,1-4.)
Crkva je jedno telo sa mnogim članovima pozvanim iz svakog naroda, plemena i jezika. U Hristu smo nova stvorenja; razlike među nama ne smeju biti po rasi, kulturi, obrazovanju i nacionalnosti, kao ni razlike između visokih i jednostavnih, bogatih i siromašnih, muškaraca i žena. Svi smo mi jednaki u Hristu koji nas je jednim Duhom povezao u jednu zajednicu sa sobom i jedne sa drugima; mi treba da služimo i da nam se služi bez ikakve podvojenosti i rezerve. Otkrivenjem Isusa Hrista u Svetom pismu delimo istu veru i nadu, i dopiremo do svih jednim svedočenjem. Ovo zajedništvo ima svoj izvor u jedinstvu trojedinog Boga, koji nas je usvojio kao svoju decu. (Psalam 133,1.; Matej 28,19.20.; Jovan 17,20-23.; Dela 17,26.27.; Rimljanima 12,4.5.; 1. Korinćanima 12,12-14.; 2. Korinćanima 5,16.17.; Kološanima 3,10-15.; Efescima 4,1-6.14-16.; Galatima 3,27.29.)
Krštenjem ispovedamo svoju veru u smrt i vaskrsenje Isusa Hrista i dokazujemo svoju smrt grehu i nameru da hodimo u novom životu. Na taj način priznajemo Hrista kao Gospoda i Spasitelja, postajemo Njegov narod i primljeni smo za vernike Njegove Crkve. Krštenje je znamenje našeg jedinstva sa Hristom, znamenje oproštenja naših grehova i primanje Svetog Duha. Krštenje se vrši zaronjavanjem u vodu i moguće je na osnovu priznanja vere u Isusa i dokaza kajanja zbog greha. Ono sledi upustva iz Svetog pisma i prihvatanja njegovog učenja. Prema učenju Biblije, krštavaju se odrasle osobe kad same izraze želju za krštenjem. Sam čin krštenja obavlja se po uzoru na Hristovo krštenje uronjavanjem krštenika u vodu čime se simbolizuje umiranje starog čoveka i ustajanje u novi život posvećen Gospodu. (Matej 28,19.20.; Dela 2,38.; 16,30-33.; 22,16.; Rimljanima 6,1-6.; Kološanima 2,12.13.)
Večera Gospodnja je učestvovanje u znamenju Isusovog tela i krvi kao izraza vere u Njega, našeg Gospoda i Spasitelja. U ovom iskustvu zajedništva Hristos je prisutan da bi se sastao sa svojim narodom i da bi ga jačao. Uzimanjem učešća mi objavljujemo Gospodnju smrt sve dok ponovo ne dođe. Priprema za Večeru Gospodnju uključuje samoispitivanje, pokajanje i priznanje. Učitelj je uspostavio obred pranja nogu da označi ponovno očišćenje, da izrazi voljnost za službu jedan drugome u Hristovoj poniznosti i sjedini naša srca u ljubavi. Služba Večere Gospodnje otvorena je za sve hrišćane koji veruju. (Matej 26,17-30.; Jovan 6,48-63.; 13,1-17.; 1. Korinćanima 10,16.17.; 11,23-30.; Otkrivenje 3,20.)
Bog svim vernicima svoje Crkve u svim vremenima poklanja duhovne darove, koje svaki vernik treba da upotrebi u službi ljubavi za opšte dobro Crkve i ljudskog roda. Dati posredstvom Svetoga Duha, koji dodeljuje svakom duhu po svojoj volji, darovi pružaju sve sposobnosti i službe potrebne Crkvi da bi ispunila svoje Bogom uspostavljene funkcije. Na osnovu Svetog pisma, za pomoć i ohrabrenje ljudima ovi darovi uključuju takve službe kao što je verovanje, isceljivanje, prorokovanje, objavljivanje, poučavanje, upravljanje, pomirenje, sažaljenje, samopregorno delovanje i milosrđe. Neke vernike Bog poziva i daruje ih Duhom za dužnosti koje Crkva priznaje u pastirskoj, evanđeoskoj, apostolskoj i učiteljskoj službi naročito potrebnoj da bi se vernici pripremili za službu, za izgradnju Crkve do duhovne zrelosti da bi se očuvalo jedinstvo vere i poznanja Boga. Kada vernici koriste ove duhovne darove kao verni pristavi Božjih različitih vrlina, Crkva je zaštićena od razornog uticaja lažnog učenja i sazidana u veri i ljubavi dostiže rast koji je od Boga.(Dela 6,1-7.; Rimljanima 12,4-8.; 1. Korinćanima 12,9-11.27.28.; Efescima 4,8.11-16.; 1. Timotiju 3,1-13.; 1. Petrova 4,10.11.)
Proroštvo je jedan od darova Svetoga Duha. Ovaj dar je znak raspoznavanja Crkve Ostatka i ispoljio se u službi Elen G. Vajt. Kao Gospodnji vesnik, njeni spisi su neprekidni i autoritativni izvor istine koja Crkvi obezbeđuje utehu, vođstvo, poučavanje i popravljanje. Oni, takođe, naglašavaju da je Biblija merilo kojim se moraju ispitati sva učenja i iskustva. (Joilo 2,28.29.; Dela 2,14-21.; Jevrejima 1,1-3.; Otkrivenje 12,17.; 19,10.)
MI VERUJEMO DA NAS BOG MENJA
Božji zakon u Deset zapovesti nam pokazuje kako da živimo i razjašnjava našu potrebu za Isusom.
Iako zakon pokazuje kojim putem treba ići i uverava nas da smo zgrešili, on je mnogo više od pokazivanja granica. Principi ovih zapovesti ocrtavaju holistički odnos s Bogom, samim sobom i drugima. S obzirom da Bog radije pokazuje nego da nam samo govori kako da živimo, Isus je došao kao primer oživotvorenog Božjeg zakona. Nasuprot običajima svetkovanja Subote u Njegovo vreme, Isus naglašava sedmi dan, Subotu, kao dan odmora ali i obnove. Mi držimo sedmični dan odmora, Subotu, prekidajući naša sopstvena stremljenja i svakodnevne poslove, a u želji da služimo i blagoslovimo druge i da činimo dobro. Subota je Božji dar slobode za nas. Ona nam daje vreme da obnovimo sami sebe, naše porodice i naš odnos s Bogom. Bog nas poziva da budemo Njegovi pristavi, koji odgovorno prihvataju ono što nam On poverava. Bog nam je poverio Zemlju, njene izvore i svoju decu da time upravljamo. Jednog dana, uskoro, On će se vratiti. Mi moramo da budemo dobri pristavi našeg vremena, energije i tela; prirodne sredine, materijalnih izvora i jedni drugih. Kao hrišćani mi ne težimo samo našim ličnim interesovanjima već i većoj slici, birajući naše postupke u svetlosti Božjih planova, znajući da će Bog to da blagoslovi. Bog želi da živimo celishodno i uravnoteženo, brinući se za naša tela, usavršavajući naše misli i gajeći naš duh. Znajući kako je velika cena koju je Isus platio da bi nas otkupio, mi želimo da proslavimo Boga u svakom aspektu naših života. Kad Duh živi u nama, mi težimo da uzdižemo druge i otelovimo Božju blagodat u našim postupcima i komunikacijama. Kao pažljivi svedoci za Boga, u našoj upotrebi vremena mi dajemo prednost Njegovim prioritetima, konzumirajući samo ono što neguje naše misli i telo i uzima u obzir naš uticaj na nas same, na druge i na društvo. Bog nas je stvorio po svom obličju, muško i žensko. Doživotno posvećenje braku je Božji plan za Njegove ljude da uživaju u jedinstvu i prijateljstvu, podržavajući i uzdižući jedno drugog. Bog je smislio da deca rastu u okruženju ljubavi i discipline. Iako može doći do raspada porodica, svako može biti deo Božje porodice.
Uzvišena načela Božjeg zakona uobličena su u Deset zapovesti i potvrđena Hristovim životom. Ona izražavaju Božju ljubav, volju i ciljeve u vezi sa ljudskim ponašanjem i odnosima i obavezuje sve ljude u svim vremenskim razdobljima. Ova pravila su osnova Božjeg zaveta sa Njegovim narodom i merilo Božjeg suda. Posredstvom Svetoga Duha ona ukazuju na greh i bude potrebu za spasiteljem. Spasenje je samo od milosti, a ne od dela, a njegov rod je poslušnost zapovestima. Ova poslušnost razvija hrišćanski karakter i donosi osećanje sreće. Ona je dokaz naše ljubavi prema Gospodu i naše brige za naše bližnje. Poslušnost koja potiče od vere ispoljava Hristovu silu da preobrazi život i u skladu sa tim jača hrišćansko svedočenje.(2. Mojsijeva 20,1-17.; 5. Mojsijeva 28,1-14.; Psalam 19,7-14.; 40,7.8.; Matej 5,17-20.; 22,36-40.; Jovan 15,7-10.; Rimljanima 8,3.3.; Jevrejima 8,8-10.; 1. Jovanova 5,3.)
Milostivi Tvorac, posle šest dana stvaranja, odmarao se sedmoga dana i za sve ljude uspostavio Subotu kao uspomenu na stvaranje. Četvrta zapovest Božjeg nepromenljivog Zakona zahteva svetkovanje ovog sedmog dana, Subote, kao dana od odmora, obožavanja i službe u skladu sa učenjem i životom Isusa, Gospodara od Subote. Subota je dan divnog zajedništva sa Bogom i nas međusobno. Ona je simbol našeg posvećenja, znak naše vernosti i predukus naše večne budućnosti u Božjem carstvu. Subota je Božji večni znak Njegovog večnog zaveta između Njega i Njegovog naroda. Radosno svetkovanje ovog svetog vremena od večeri do večeri, od Sunčevog zalaska do zalaska, je svetkovanje Božjeg stvaralačkog i otkupiteljskog dela.(1. Mojsijeva 2,1-3.; 2. Mojsijeva 20,8-11.; 31,13-17.; 3. Mojsijeva 31,13-17.; 5. Mojsijeva 5,12-15.; Isaija 56,5.6.; 58,13.14.; Jezekilj 20,12.20.; Matej 12,1-12.; Luka 4,16.; Marko 1,32.; Jevrejima 4,1-11.)
Mi smo Božji pristavi, kojima je On poverio vreme i prilike, sposobnosti i posede i blagoslove Zemlje i njena sredstva. Mi odgovaramo Njemu za njihovo pravilno korišćenje. Mi priznajemo Božje vlasništvo vernom službom Njemu i našim bližnjima, vraćanjem desetka, davanjem darova za objavljivanje Njegovog Jevanđelja i podupiranjem Njegove Crkve i njenim rastom. Pristavska služba je prednost koju nam je Bog dao za negovanje ljubavi i za pobedu nad sebičnošću i pohlepom. Pristav se raduje blagoslovima koji se kao rezultat njegove vernosti izlivaju na druge. (1. Mojsijeva 1,26-28.; 2,15.; 1. Dnevnika 29, 14.; Agej 1,3-11.; Malahija 3,8-12.; Matej 23,23.; 1. Korinćanima 9,9-14.; 2. Korinćanima 8,1-15.; Rimljanima 15,26.27.)
Pozvani smo da budemo pobožan narod koji misli, oseća i radi u skladu sa nebeskim načelima. Zbog Duha koji u nama ponovo stvara karakter našeg Gospoda, mi se uključujemo samo u ono što će u našem životu stvoriti čistotu sličnu Hristu, zdravlje i radost. To znači da naša zabava treba da odgovara najvišim merilima hrišćanskog ukusa i lepote. Dok priznajemo kulturne razlike, naša odeća treba da bude jednostavna, skromna i ukusna, koja dolikuje onima čija se istinska lepota ne sastoji od spoljašnjeg ukrašavanja, već od neprolaznog ukrasa blagog i tihog duha. To takođe znači da pošto je naše telo hram Svetog Duha, mi treba da se razumno brinemo o njemu. Pored dovoljnog vežbanja i odmora, treba da usvojimo i najzdraviju moguću ishranu i uzdržimo se od nečiste hrane utvrđene u Svetom pismu. Pošto alkoholna pića, duvan i neodgovorno korišćenje droga i narkotika štetno utiču na naše zdravlje i od njih treba da se uzdržimo. Umesto toga treba da učestvujemo u svemu što naše misli i telo dovodi u poslušnost Hristu koji nam želi zdravlje, radost i dobro. (3. Mojsijeva 11,1-47; Rimljanima 12,1.2.; 1. Jovanova 2,6.; Efescima 5,1-21.; Filibljanima 4,8.; 2. Korinćanima 10,5.; 6,14-7,1.; Petrova 3,1-4.; 1. Korinćanima 6,19.20.; 10,31.; 3. Jovanova 2)
Bog je ustanovio brak u Edemu, a Isus ga je ponovo potvrdio kao doživotnu zajednicu između čoveka i žene u druženju punom ljubavi. Za hrišćanina, bračna obaveza je data Bogu kao i bračnom drugu, i treba da se sklopi između partnera koji su iste vere. Obostrana ljubav, uvažavanje, poštovanje i odgovornosti su tkivo ove veze koja treba da odsjajuje ljubavlju, svetošću, bliskošću i postojanošću odnosa između Hrista i Njegove Crkve. Što se tiče rastave, Isus je učio da osoba koja se razvede od bračnog druga, osim zbog preljube, pa sklopi brak sa drugim bračnim drugom, čini preljubu. Iako neki odnosi u porodici ne odgovaraju idealu, bračni drugovi koji se u Hristu potpuno predaju jedan drugome, mogu da postignu zajednicu ljubavi pomoću vođstva Duha i crkvenog vaspitanja. Bog blagosilja porodicu i želi da njeni članovi pomažu jedan drugome do potpune zrelosti. Roditelji treba da vaspitavaju svoju decu da vole Boga i da su Mu poslušni. Svojim primerom i svojim rečima treba da ih poučavaju da je Hristos vaspitač koji voli, koji je uvek nežan i brižan, koji želi da oni postanu udovi Njegovog tela, Božje porodice. Povećana bliskost u porodici jedan je od znakova poslednje vesti Jevanđelja. (1. Mojsijeva 2,18-25.; 2. Mojsijeva 20,12.; 5. Mojsijeva 6,5-9.; Priče 22,6.; Malahija 4,5.6.; Matej 5,31.32.; 19,3-9.; Marko 10,11.12.; Luka 16,18.; Jovan 2,1-11.; 1. Korinćanima 7,10.11.; 2. Korinćanima 6,14.; Efescima 5,21-33.; 6,1-4.)
MI VERUJEMO DA JE BOG POBEDNIK
Od Edemskog vrta do Vavilonske kule, od uništenje Sodoma do izlaska iz Egipta, Bog je uvek vršio istragu pre preduzimanja same akcije.
Sada, pred Njegov povratak, Isus istražuje živote svakog ko je ikada živeo, otkrivajući izbore koji su vodili ka spasenju ili uništenju. Bog želi da svemirskim bićima koja ovo posmatraju razjasni i učini transparentnim da niko ne ubira sudbinu koju nije izabrao. Rituali u drevnom hebrejskom hramu su bili samo prikaz Isusovog delovanja na Nebu, a svaka žrtva je bila senka Isusove konačne žrtve. Isus sada, kao naš istinski Prvosveštenik, nudi zasluge svoje žrtve svima koji prihvataju Njegovu milost. Zato što je on izdržao svako iskušenje s kojim se mi suočavamo, mi možemo da verujemo Isusu da On razume naše borbe i snaži nas kad nam je potrebna pomoć. Isus je naš Posrednik, oprašta nam grehe i obnavlja naš grehom prekinut odnos s Bogom. Prvi zavet nas je osudio na smrt, ali Isus je Posrednik za novi zavet čija nas žrtva oslobađa. Nesvesna ništavnost smrti nas razdvaja od Boga i onih koje smo izgubili. Samo je Bog prirodno besmrtan, a ipak nam nudi besplatan dar spasenja – večni život. Radujemo se Isusovom drugom dolasku, kad će On vaskrsnuti svoje spasene da bi mogli da žive večno. Prvih hiljadu godina nakon Isusovog povratka će biti vreme pomirenja i obnove na Nebu. Mi ćemo tada istraživati živote izgubljenih, razmatrajući njihove izbore koji su vodili ka spasenju ili uništenju. Na Zemlji neće biti ljudi, već samo sotona i njegovi anđeli u progonstvu, bez mogućnosti da nekog prevare ili unište. Nakon hiljadu godina, Bog i spaseni će se vratiti s Neba na Zemlju sa nebeskim gradom, Novim Jerusalimom. Bog će vaskrsnuti nepravedne mrtve da bi oni mogli da budu svedoci poslednje faze Božjeg suda. Svaka osoba će se suočiti sa zapisom o svom životu i svi će videti Božju istinitu pravdu i pravičnost. Bog će uništiti greh i grešnike zauvek. Kad Bog bude obnavljao Zemlju, ljubav, radost i harmonija će konačno biti vraćeni svemiru. Strah, patnje i smrt će biti samo sećanje. Znaćemo Boga licem k licu, i bićemo slobodni da stvaramo i istražujemo tokom večnosti.
Na nebu postoji Svetište, prava skinija koju je Bog postavio, a ne čovek. U njemu Hristos vrši službu za nas, omogućavajući vernicima da iskoriste Njegovu žrtvu pomirenja prinesenu na krstu jednom za sve. On je postavljen za našeg Prvosveštenika i otpočeo je sa svojom posredničkom službom u vreme svoga vaznesenja. Godine 1844, na kraju proročkog vremenskog razdoblja od 2300 dana, On je ušao u drugu i poslednju fazu svoje službe pomirenja. To je delo istražnog suda koji je deo poslednjeg otklanjanja svakog greha, slikovito prikazanog u očišćenju starog jevrejskog svetišta na Dan očišćenja. U toj tipičnoj službi, Svetinja je bila očišćena krvlju žrtvovanih životinja, ali nebeske stvari čiste se savršenom žrtvom Isusove krvi. Istražni sud otkriva nebeskim razumnim bićima, ko je među mrtvima zaspao u Hristu i zato se u Njemu smatra dostojnim da ima udela u prvom vaskrsenju. On takođe omogućava da se vidi koji od živih prebivaju u Hristu, drže Božje zapovesti i veru Isusovu i u Njemu su spremni za prelazak u Njegovo večno carstvo. Ovaj sud potvrđuje Božju pravednost u spasavanju onih koji veruju u Isusa. On objavljuje da će oni koji su ostali verni Bogu, primiti Carstvo. Završetak ove Hristove službe obeležiće kraj vremena milosti pre Drugog Hristovog dolaska. (Matej 24; Marko 13; Luka 21; Jovan 14,1-3.; Dela 1,9-11.; 1. Solunjanima 4,13-18.; 1. Korinćanima 15,51-54.; 1. Solunjanima 5,1-6.; 2. Solunjanima 1,7-10.; 2,8.; Jevrejima 9,28.; 2. Timotiju 3,1-5.; Titu 2,13.; Otkrivenje 1,7.; 14,14-20.; 19,11-21.)
Drugi Hristov dolazak predstavlja blaženu nadu Crkve, veličanstveni vrhunac Jevanđelja. Spasiteljev dolazak biće doslovan, ličan i vidljiv na celom svetu. Kada se bude vratio, mrtvi pravednici vaskrsnuće i zajedno sa živim pravednicima biće proslavljeni i uzeti na Nebo, a nepravedni će umreti. Gotovo potpuno ispunjenje većine proročanstava, zajedno sa sadašnjim stanjem u svetu, ukazuje da je Hristov dolazak blizu. Vreme tog događaja nije otkriveno, pa je zato potrebno da u svako doba budemo spremni. (Titu 2,13.; Jevrejima 9,28.; Jovan 14,1-3.; Dela 1,9-11.; Matej 24,14.; Otkrivenje 1,7.; Matej 24,43.44.; 1. Solunjanima 4,13-18.; 1. Korinćanima 15,51-54.; 2. Solunjanima 1,7-10.; 2. Solunjanima 2,8.; Otkrivenje 14,14-20.; 19,11-21.; Matej 24; Marko 13; Luka 21; 2. Timotiju 3,1-5.; 1. Solunjanima 5,1-6.)
Plata za greh je smrt. Bog, koji je jedini besmrtan, podariće večni život onima koje je otkupio. Do tog dana, smrt je besvesno stanje svih ljudi. Kada se Hristos, koji je naš život, bude pojavio, vaskrsli pravednici biće proslavljeni i uzeti na nebo da dočekaju svoga Gospoda. Drugo vaskrsenje, vaskrsenje nepravednih, dogodiće se 1000 godina kasnije. (Rimljanima 6,23; 1. Timotiju 6,15; Propovednik 9,5.6.; Psalam 146,3.4.; Jovan 11,11-14; Kološanima 3,4; 1. Korinćanima 15,51-54.; 1. Solunjanima 4,13-17.; Jovan 5,28.29.; Otkrivenje 20,1-10.)
Milenijum je hiljadugodišnje carovanje Hrista sa svojim svetima na Nebu između prvog i drugog vaskrsenja. U toku ovog vremena sudiće se zlim mrtvima; Zemlja će biti potpuno opustošena, bez stanovnika, zauzeta od sotone i njegovih anđela. Na njegovom kraju Hristos, Njegovi anđeli i Sveti grad sići će sa Neba na Zemlju. Nepravedni mrtvi tada će vaskrsnuti i sa sotonom i njegovim anđelima opkoliće grad; ali vatra od Boga uništiće ih i očistiti Zemlju. Svemir će tako zauvek biti oslobođen od greha i grešnika. (Otkrivenje 20, 1. Korinćanima 6,2.3; Jeremija 4,23-26; Otkrivenje 21,1-5; Malahiha 4,1; Jezekilj 28,18.19)
Na novoj Zemlji, na kojoj prebivaju pravednici, Bog će obezbediti večni dom za spasene i savršenu životnu sredinu za večni život, ljubav, radost i poučavanje u Njegovoj prisutnosti. Ovde će sam Bog prebivati sa svojim narodom, a patnje i smrt nestaće. Velika borba biće okončana i greha više neće biti. Sve što je živo i neživo objavljivaće da je Bog ljubav; i On će vladati večno. Amin. (2. Petrova 3,13; Isaija 35, 65,17-25; Matej 5,5; Otkrivenje 21,1-7; 22,1-5; 11,15)
